Evropski sud za ljudska prava i Sud pravde Evropske Unije, u čemu je razlika?

U svakodnevnom govoru često čujemo izraz ‘Evropski sud’, pod kojim se podrazumeva Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Štaviše, značaj ovog suda i njegovo mesto ultimativne instance, toliko se odomaćilo u našem jeziku da je izraz ‘Ići ćemo do Strazbura’ postao česta izjava koju možete čuti od stranaka u postupku. Međutim, potrebno je imati u vidu, da pored ‘Evropskog suda’ u Strazburu, postoji takođe ’Evropski sud’, ali sa sedištem u Luksembrugu. Pa, u čemu je razlika?

Razlika je, pored lokacije, pre svega u tome što ova dva suda pripadaju različitim organizacijama, te predstavljaju instance pravne zaštite različitih pravnih instrumenata. Pojednostavljeno rečeno, krug lica koja se mogu obratiti jednom ili drugom sudu i delokrug rada ovih sudova je donekle različit.

Evropski sud za ljudska prava

Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) sa sedištem u Strazburu, predstavlja sud osnovan u cilju adekvatne zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda predstavlja osnovni instrument u njihovoj zaštiti. Ovom međunarodnom dokumentu pristupila je i Republika Srbija[1], pa samim tim i njeni građani imaju pravo obraćanja ovom sudu onda kada iscrpe sve pravne instance na nacionalnom nivou. Evropska konvencija definiše standarde zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda[2], a Evropski sud za ljudska prava kao čuvar ovih standarda, odlučuje u pojedinačnim slučajevima da li je do povrede ovih standarda došlo i na koji način. Takođe, u svojoj praksi, ovaj sud konkretizacijom, definisanjem i analizom različitih akata država članica stvara jasne standarde u pogledu toga šta se i na koji način smatra kršenjem ljudskih prava i osnovnih sloboda građana. Zašto je ovo važno napomenuti? Zato što pomenuta Evropska konvencija predstavlja pre svega jedan katalog osnovnih, opštih standarda kojim se proklamuje zaštita ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, svesni smo da je svakodnevni život daleko komplikovaniji i konkretniji, i u pojedinim situacijama potrebno je tako široke standarde raščlaniti i definisati ih. Zato, praksa ovog suda predstavlja veoma važan izvor prava, kako na nadnacionalnom, tako i na nacionalnom nivou, iako sudska praksa sama po sebi nije formalni izvor prava u kontinentalnom pravu. Značaj, reputacija i primenjivost principa koje je u svojoj praksi ustanovio ovaj sud zato pronalaze svoj put kroz nacionalne sisteme.

Nadležnost ovog suda je jasno definisana, te mu se mogu obratiti pojedinci, privredni entiteti i organizacije koji smatraju da su pretrpeli povredu onih prava koja su zagarantovana Evropskom konvencijom, i to od strane organa pojedine države. Ipak, pored drugih procesnih i materijalnih uslova koje potrebno ispuniti u pogledu same predstavke, veoma je važno naglasiti da je uspešno obraćanje sudu moguće samo onda kada je navodna povreda učinjena od strane države koja je ratifikovala Evropsku konvenciju. Uz to, potrebno je podvući da sama Evropska konvencija ima 16 protokola, a da nisu sve države ratifikovale sve protokole, te je moguće da je pojedina navodna povreda prava u korelaciji sa protokolom koji konkretna država nije ratifikovala. 

Sud pravde EU

Sa druge strane, drugi ‘Evropski sud’ koji se nalazi u Luksemburgu, zapravo nosi ime Sud pravde Evropske Unije i ima drugačiju nadležnost. Osnovni cilj mu je usaglašavanje i jednaka primena prava Evropske Unije na teritoriji čitave Evropske Unije, tako što se stara da sve zemlje članice, ali i institucije postupaju u skladu sa pravom EU. Ipak, kako je ovaj organ sastavljen od suštinski dva suda – Suda pravde i Opšteg suda, ovom poslednjem (Opštem sudu) mogu se, između ostalih, obratiti i pojedinci, privredni entiteti i organizacije sa zahtevom za poništaj pojedinog akta. U tom delu možemo uočiti određenu sličnost sa licima koja se mogu obratiti i Evropskom sudu za ljudska prava. Međutim, kod Opšteg suda, kao lica koja se mogu obratiti sudu su i same države članice i to protiv organa i organizacija same EU. Sa druge strane, Sud pravde Evropske Unije odlučuje, između ostalog, o zakonitosti akata organa, službi i agencija Evropske Unije i njihovoj usklađenosti sa osnivačkim ugovorima i drugim propisima EU koji iz njih proizlaze, tumači te propise, odlučuje o povredama obaveza iz osnivačkih ugovora od strane država članica. Takođe, ovaj sud služi i kao druga instanca, dakle sudi po žalbama protiv odluka gorepomenutog Opšteg suda.

Iako se o funkcionisanju oba ova suda, i Evropskog suda za ljudska prava i Suda pravde Evropske Unije može napisati još mnogo toga, iz želje da se ne opterećuje tekst, možemo reći da su ovo najosnovnije razlike među njima. Ipak, postavlja se pitanje, gde su građani Srbije u svemu tome?

Iz toliko ranije objavljenih tekstova na ovom Portalu, ali i informacija iz medija, građani su uglavnom informisani o mogućnosti obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, pod određenim uslovima. S druge strane, zaštita tzv. osnovnih prava pod okriljem EU ostaje donekle nepoznanica. To se može većim delom pripisati činjenici da je Republika Srbija veoma dugo na putu evropskih integracija, te i dalje nije punopravna članica EU, za razliku od Saveta Evrope gde postoji članstvo još od 2003. godine.

Ipak, EU takođe kroz svoje ključne dokumente štiti osnovna prava, kao što su dostojanstvo, slobode, jednakost, solidarnost, građanska prava i pravda. Stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora 2009. godine, EU je i zvanično kodifikovala zaštitu ovih prava koji su do tog momenta imala status opštih principa prava EU, te se ovaj dokument svrstava u isti rang pravnih izvora kao i Ugovor o EU i Ugovor o funkcionisanju EU. Ova Povelja o osnovnim pravima EU[3] je dakle, od 2009. godine i pravno obavezujuća, i to za sve institucije EU, tela, službe i agencije, kao i za same države članice EU, ali samo onda kada primenjuju pravo EU. Što se tiče obuhvata lica koja su zaštićena ovom Poveljom, to nisu samo građani EU, već i državljani zemalja koje nisu članice EU, ali takođe i lica bez državljanstva. Međutim, postoje i određena ograničenja, odnosno prava koja su a priori rezervisana za građane EU, kao što su pravo na rad i sloboda izbora zanimanja, sloboda vođenja poslovanja, pravo glasa i pravo kandidovanja za Evropski parlament i na lokalnim izborima, sloboda kretanja i slobodnog nastanjivanja unutar EU, pravo na zaštitu od strane diplomatskih i konzularnih vlasti bilo koje od zemalja članica EU. U pogledu svih ostalih prava koje Povelja proklamuje, zaštita je neograničena. Dakle, građani Republike Srbije hipotetički mogu tražiti zaštitu pojedinih prava, ali samo onda kada su ta prava povređena od strane EU i njenih institucija, službi i organizacija ili samih država ćlanica EU u primeni prava EU, i pod uslovom da se ne radi o ovih nekoliko nabrojanih, koja su rezervisana za državljane EU.

Visok stepen zaštite prava

Takođe je interesantno da Povelja ne ostavlja mesta ambivalentnom tumačenju odnosa ovog dokumenta sa gorepomenutom Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. U članu 52, Povelja ustanovljava da „...u onoj meri u kojoj ova Povelja sadrži prava koja odgovaraju pravima zagarantovanim Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, značenje i obim tih prava biće isti kao i oni utvrđeni navedenom Konvencijom.“ Takođe, Povelja se tu ne zaustavlja, već definiše da ova odredba ne sprečava pravo EU da pruži širu zaštitu od one koja je pružena Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.[4]

Stoga, na osnovu ove kratke i veoma opšte uporedne analize ova dva suda, možemo zaključiti da različiti paralelni mehanizmi za zaštitu prava postoje, iako nisu svi na dohvat ruke građanima Srbije u ovom trenutku. Članstvo u EU donelo bi građanima Republike Srbije novi neposredni vid zaštite, pored nacionalnog pravosuđa i rada Evropskog suda za ljudska prava. U poslednje vreme se čini da je raspoloženje javnosti po pitanju evropskih integracija sve sumornije, te da građani ne vide konkretne koristi od članstva. Možda je osvrt na postojanje dodatnog sistema pravne zaštite na nadnacionalnom nivou upravo jedan od vidova motivacije društva i donosilaca odluka u ovom pravcu?